Njeno ime je Nina Svilarić, ima 25 godina, govori engleski i italijanski jezik. Nekada je bila zemaljska stjuardesa, a danas najviše vremena provodi u auto servisu. Zanat je učila u mašinskoj školi, potom u Akademiji za automehaničare, a najvažnije stvari i cake pokazale su joj starije kolege. Veruje da se zanat uči svakoga dana, zato redovno čita, pita i istražuje. Sa Ninom smo pričali o tome šta ju je navelo da uči zanat, kakve su bile reakcije na njenu odluku i šta ima da poruči budućim majstorima.
Kako se desi da dama reši da se oproba u “muškom poslu“? Da li je bilo mehaničara u tvojoj porodici i odakle ta ljubav?
Pre svega bih želela da se zahvalim Udruženju Auto servisi Srbije, a posebno hvala Aleksandri na ovoj divnoj ukazanoj prilici i svim lepim komplimentima koje mi je udelila.
Nina na radnom zadatkuLjubav prema ovom poslu sam oduvek osećala, a postala je intenzivna kada sam uzela svoj prvi automobil sa 18, 19 godina i odvezla ga u servis majstora Dušana. Već tada sam ga prvi put zamolila da me nauči zanatu. Tada me nisu shvatili ozbiljno. Slučaj je hteo da me nakon 3, 4 godine isti majstor pozove da dođem u njegov novi servis da bih pomogla oko papirologije i nabavke delova. Taj poziv shvatila sam kao lepu priliku da pokušam da ispoljim ono što sam sve godine unazad želela. Takođe godinama pre poziva u servis, pojedine sadašnje kolege sam molila da mi pomognu da naučim zanat. Uvek sam dobijala negativne odgovore poput : “Nije ovo posao za žensko!”, “Nisi ti dovoljno jaka.”, ”Šta će nam ženski automehaničar?”. Razočarana time što mi nije pružena makar šansa, odlučujem da završim akademiju za automehaničara pored već završene mašinske škole. Upisujem i završavam akademiju u rekordnom roku, a praksu sam obavila u servisu u kojem i sada radim. Zahvalna sam na pruženoj prilici za praksu i dalje učenje i rad u samom servisu. Trudim se da svakim danom budem sve bolja i učim sve više. Iza mene su dani loših komentara, nepoverenja kao i predrasuda, a ispred mene je ono što sam oduvek želela. U mojoj porodici nije bilo mehaničara i to jeste bila otežavajuća okolnost, ali sam oduvek volela “muške poslove”, a posebno kada su u pitanju automobili!
Koje su najčešće predrasude sa kojima si se susretala i sa kojima se susrećeš?
Najčešće je to baš ta predrasuda – da kao žena nisam „predodređena“ za posao mehaničara. Da je posao koji radim „prljav“, da su ovo moje “ženske” prolazne faze, da ovaj posao radim kako bih bila u muškom kolektivu i zapažena… Ništa od toga nije tačno i žao mi je što postoje takve predrasude. Ali svakako, od početka sam pripremila sebe da ću se susretati i sa time. Ipak moram da naglasim da je mnogo više pozitivnih reakcija i komentara na mene i moj rad.
Kako tvoja porodica i okruženje reaguju na to čime se baviš? Jesu li te baš svi podržali, da li je neko bio protiv i zbog čega?
Porodica me je uvek u svemu podržavala, pa i u odabiru onoga čime bih želela da se bavim. Takođe i moji prijatelji. Najbolje su znali koliko i šta tačno želim od života i posla. Što se tiče okoline mišljenja su bila podeljena, ali kako vreme prolazi situacija se poboljšava, što me veoma raduje.
A kako momci reaguju?
Uglavnom me pitaju kako sam se odlučila baš za ovaj posao. I naravno, kada bih mogla da im pogledam automobil, kako se šta popravlja…
Šta ti pada najteže na poslu, a šta najviše voliš da radiš?
Kada volite ono što radite ništa vam nije teško. Znam da zvuči kao fraza, ali jeste tako. Stvarno mi ništa ne pada teško, čak ni sređivanje celog servisa i alata. Ali bih izdvojila ono što najviše volim, a to je kada nešto novo učim, ili stičem veštinu koju do tada nisam imala. Odličan je osećaj kad obogaćujem svoje znanje, kada onome što već znam pridodam još neku novu informaciju.
Kakva je Nina kada nije na poslu, šta te zabavlja, kako se opuštaš i odmaraš posle napornog dana?
Nina uglavnom dosta vremena provodi na poslu, a kada je van posla voli da provodi vreme sa svojom porodicom, psima i prijateljima uživajući u ostatku dana ili večeri.
Kako ti doživljavaš zanat, šta za tebe predstavlja poznavanje zanata?
Za mene je posedovanje zanata u rukama jedno blago ovoga sveta. Jednostavno ste posebni kada imate bilo koji zanat u svojim rukama. Biti čovek koji zna zanat bilo koje vrste je biti čovek sa izgrađenom ličnošću. Zanate treba da čuvamo i učimo jer će nam zauvek biti potrebni!
UASS, Zajednica mašinskih škola i Mali serviser Nikola Jovanović upravo su u kampanji promocije zanata. Šta bi ti poručila osnovcima koji bi želeli da upišu zanat, a neodlučni su?
Poručila bih im da neće pogrešiti ukoliko se odluče za bilo koju vrstu zanata! Kao što su nam u školama uvek govorili – “ Deco učite matematiku, trebaće vam kroz život” , isto možemo reći i za zanat. Završila sam mašinsku školu, dosta toga naučili smo u praksi. Verujte mi da sam se često pitala da li će mi ikada zatrebati pojedine stvari. I posao, a i život, stavljali su me u situacije kada mi je to znanje zatrebalo, a i pomoglo mnogo puta.
Šta bi poručila roditeljima? Žašto prema tvom mišljenju treba da podrže decu koja bi želela da se bave nekim zanatom?
Roditelji često imaju više predrasuda od same dece, pa nekad i brane deci da idu na zanate, iako bi ona to želela. Mislim da učenje zanata uvek može samo da pomogne. Jako bitna stvar u zanatu je ta što nas uči da razmišljamo analitički i dobro povezujemo stvari. Pored zanata uvek se možete dodatno obrazovati ili prekvalifikovati za nešto drugo ili upotpuniti celinu znanja iz određene oblasti zanata. Znanje zanata garantuje da ćete uvek moći da živite od svojih ruku i svog rada, a kada je u pitanju zanat kojim se ja bavim, ukoliko ste vrhunski majstor moći ćete da živite jako lepo. Treba decu podržati, ne treba ih ograničavati ili preko njih ostvarivati neke neispunjene ambicije…
