Izvor: RTS
AUTOR:ZORICA SINADINOVIĆ
Otpadno ulje, filteri ulja i goriva, antifriz, zauljene krpe i ambalaža, akumulatori odnosno opasan otpad stvara se i nakuplja u auto-servisima. Budući da predstavlja ozbiljnu pretnju po zdravlje i životnu sredinu, potrebno je da se s njim na adekvatan i bezbedan način upravlja. Zakon o tome u Srbiji postoji, ali problem je, kažu upućeni, što nisu obezbeđeni uslovi da se on i primenjuje. Zbog visokih troškova upravljanja opasnim otpadom, ali i kazni koje im pišu inspektori, mnogi serviseri zatvaraju svoje radionice i prelaze u nelegalne tokove.
Pre donošenja zakona kojim se utvrđuju pravila postupanja s opasnim otpadom, preuzimanje otpada iz auto-servisa nije bilo regulisano, što je katastrofa po životnu sredinu.
Opasan otpad u auto-servisu
“Ulje su nosili oni koji su grejali na njega. Filtere ulja i goriva je odnosila firma koja preuzima otpadno gvožđe, a kontaminirana ambalaža je odnošena na gradsku deponiju. Apsolutno je jasno da to nije u redu”, kaže jedan serviser.
Međutim, čini se da problem zagađenja uprkos postojanju zakona i dalje nije rešen. Problema na terenu, kažu upućeni, ima mnogo. Za početak brojni serviseri nisu obavešteni koje su njihove obaveze.
“Pre nekoliko godina Udruženje preduzetnika iz Subotice pozvalo je servisere na sastanak sa inspektorom koji im je objasnio zakonske odredbe vezane za upravljanje opasnim i neopasnim otpadom u auto-servisima. Nakon toga udruženje je pronašlo firmu koja je posetila servisere i dala im ponudu za izradu neophodne dokumentacije, odnošenje otpada i vođenje evidencije sa godišnjom prijavom na sajt resornog ministarstva, gde svi proizvođači opasnog otpada moraju da budu registovani”, objašnjava naš sagovornik.
“U drugim delovima zemlje znam da nije bilo takvog organizovanja. Kolege se informišu uglavnom preko našeg udruženja ili kad inspekcija dođe da im piše kaznu”, navodi ovaj serviser.
Otpadna ulja su izuzetno opasna
Otpadna ulja su jedan od retkih zagađivača koji zagađuju i zemlju i vazduh i vodu. Sadrže mnoge otrovne i kancerogene materije kao što su olovo, arsenik, kadmijum, hrom i policiklični aromatični ugljovodonici…
Nekontrolisanim spaljivanjem se u vazduh oslobađaju veoma štetni produkti sagorevanja, a njegovo udisanje dovodi do obolevanja i prevremenog umiranja.
Kada se ispuste u tlo ili vodu, otpadna motorna ulja zagađuju zemljište i vodotoke, odakle dolaze u hranu i vodu, a zatim i u ljudski organizam, što izaziva velike zdravstvene probleme. Osim raka, javljaju se i drugi problemi, kao što su zaostajanje dece u mentalnom razvoju, anemija, neurološki poremećaji, oštećenje genetskog materijala…
Otpadno ulje se u prirodi zadržava više desetina godina tako da ugrožava ljudsko zdravlje i decenijama pošto je izliveno.
Najveći problem je cena odnošenja i ispitivanja otpada.
“Da bi jedan servis sa jednim radnim mestom poslovao u skladu sa zakonom, treba da plati oko 480.000 dinara godišnje”, kaže naš sagovornik.
Svi serviseri, navodi, imaju isto otpadno ulje, filtere ulja i goriva, prljave krpice, antifriz i kontaminiranu ambalažu.
“Svaki serviser pojedinačno je u zakonskoj obavezi da uradi ispitivanje svih stavki za opasan otpad, pa čak i za neopasan ako sadrži gumu i papir, kao što je, recimo, filter vazduha. Za njega se, takođe, plaća ispitivanje, jer operater koji preuzima neopasan otpad traži potvrdu laboratorije o ispitivanju”, kaže ovaj serviser.
“Što se tiče proizvoda koji postanu opasan otpad kad se koriste, uvoznici i proizvođači plaćaju ekološku taksu iz koje treba da se finansira besplatno preuzimanje od nas servisera. Donedavno smo imali saradnju sa kompanijom koja je besplatno odnosila otpadno ulje od servisera i kolege koje su želele da poštuju zakon i vode računa o životnoj sredini predavale su im opasan otpad. U međuvremenu, i oni su počeli da naplaćuju svoje usluge”, objašnjava naš sagovornik.
Operateri za upravljanje opasnim otpadom ostaju bez dozvola za rad
Operateri koji se bave upravljanjem opsanim otpadom kažu da zakon kojim se reguliše ova oblast u osnovi nije loš, ali da su izmene usvojene prošle godine pogoršale i zakomplikovale njihovo funkcionisanje. Takođe, navode da je na snazi i pravilnik usvojen 2010. godine, koji je zastareo, zbog čega bi hitno trebalo da bude promenjen.
Upravljanje otpadnim uljima je komplikovan i skup posao
“Jedno vozilo za ovu namenu zahteva ulaganja od minimum 30.000 evra, a postrojenje za skladištenje se ne može sagraditi bez invisticije od 2-2,5 miliona evra. Dodatna ulaganja podrazumevaju investiranje u vozače, opremu, laboratoriju. Mi smo to sve već uradili i spremni smo da nastavimo sa daljim investiranjem”, kaže Nebojša Malešević iz „Avista oila“.
“U Srbiji ne postoji postrojenje za rerafinaciju otpadnih ulja. Naša kompanija razmišlja o mogućnosti izgradnje ovakvog postrojenja u Srbiji, ali to je već drugi nivo, budući da se radi o najsavremenijoj, skupoj tehnologiji čija izgradnja podrazumeva ulaganja od oko 80 miliona evra”, objašnjava Malešević.
“Paradoksalno, otpadna ulja su svrstana u javno dobro i njih tretira Zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara, što onemogućava finansiranje funkcionisanja sistema, u skladu sa zakonom. I pored toga, naša kompanija uspela je tokom prošle godine da sakupi, uskladišti i izveze u postrojenja za reciklažu/rerafinaciju u EU oko 2.500 tona otpadnog ulja”, kaže Nebojša Malešević, direktor „Avista oila“.
Otpadni filteri u auto-servisima
Troškovi upravljanja opasnim otpadom su previsoki za servisere
Da bi problem upravljanja opasnim otpadom iz auto-servisa bio rešen, potrebno je obezbediti uslove da se zakon primenjuje, da svi na koje se primena odnosi budu na adekvatan način informisani o svojim obavezama, kao i da procedure budu jasne, navode u Udruženju auto-servisi Srbije.
“Većina auto-servisa u Srbiji su male radionice, sa dvoje-troje zaposlenih, koji zbog obima posla i opšteg stanja u branši nemaju vremena da se bave tumačenjem zakona. Nigde ne možete pronaći jasan pravilnik ili uputstvo, sem na sajtu našeg udruženja, šta serviser treba da radi da bi poslovao u skladu sa zakonom”, kaže Aleksandra Đurišić iz Udruženja auto-servisi Srbije.
Zbrinjavanje opasnog otpada iz auto-servisa u EU
“Nedavno smo imali sastanak sa hrvatskim i slovenačkim strukovnim udruženjima. Tamo serviseri predaju otpad besplatno, jer operateri dobijaju subvencije za zbrinjavanje. Postoje reciklažna dvorišta u koja se odvozi otpad poput kartona, stakla. Hrvatsko zakonodavstvo prepoznaje male generatore opasnog otpada, pa tako svi koji generišu manje od tone opasnog otpada godišnje mogu ga predati bez izveštaja o karakterizaciji i samo uz izjavu o fizičkim i hemijskim svojstvima otpada koju daju pod materijalnom i krivičnom odgovornošću”, kaže Aleksandra Đurišić iz Udruženja auto-servisi Srbije.
“Razvijenije zemlje otišle su još dalje – fizičkim licima ograničena je kupovina proizvoda koji upotrebom postaju opasan otpad. Takođe, kolege iz regiona dobile su podsticaje u vidu kontejnera, tanka za zbrinjavanje otpada u svojim radionicama. Mi smo trenutno daleko od toga”, dodaje naša sagovornica.
Malo toga je, ističu, učinjeno da se serviseri motivišu da na adekvatan način upravljaju opasnim otpadom.
“Za svaku vrstu otpada potrebno je uraditi laboratorijski izveštaj o karakterizaciji koji važi pet godina. Po jednom izveštaju laboratorije naplaćuju od 20.000 do čak 40.000 dinara”, objašnjava naša sagovornica.
“Kada se uradi izveštaj, servis treba da potpiše ugovor o preuzimanju opasnog otpada sa operaterom licenciranim za preuzimanje i prevoz otpada. Kako su mnogi operateri izgubili dozvole, što za skladištenje, što za transport, što za izvoz opasnog otpada, mi smo ‘zatrpani’ opasnim otpadom koji nemamo kome da predamo. Za filtere i antifriz ne možemo da pronađemo operatera s kojim bismo potpisali ugovore o preuzimanju”, dodaje Đurišić.
Serviseri su, ističe, posebno revoltirani što moraju da plate odvoženje otpada imajući u vidu da je Srbija donela Uredbu o proizvodima koji posle upotrebe postaju posebni tokovi otpada. Po tome proizvođači i uvoznici takvih proizvoda plaćaju taksu prilikom stavljanja ovih proizvoda na tržište 12 dinara po kilogramu. Ovaj novac ne ide Ministarstvu zaštite životne sredine, a trebalo bi da bude preusmeren operaterima u vidu podsticajnih sredstava za upravljanje opasnim otpadom.
“To u suštini znači da je jedini zadatak servisera da na adekvatan način prikupljaju i klasifikuju otpad, a odnošenje tog otpada mora da bude besplatno. Međutim, svi operateri naplaćuju odvoženje otpada iz naših servisa i to nisu mali iznosi”, objašnjava naša sagovornica.
“Odvoženje otpadnog ulja se naplaćuje od 350 do 700 evra po toni u zavisnosti od udaljenosti servisera od operatera. Operateri nam kažu da moraju da naplate, jer sakupljači nemaju pristup podsticajnim sredstvima za zbrinjavanje. Dakle, iako je već teoretski plaćeno za pravilno zbrinjavanje, serviseri to plaćaju ponovo”, kaže Đurišić.
Otpadno ulje je veliki zagađivač
Nelegalne servisere niko ne pita kako odlažu i šta rade sa opasnim otpadom
Zbog velikih nameta, ali i kazni koje pišu inspektori, upozorava, sve je više auto-servisa koji prestaju s radom u legalnim tokovima. Podaci pokazuju da u Srbiji ima oko 6.000 prijavljenih, a procena je da bar toliko radionica radi “na crno”.
“Kad zađemo u unutrašnjost Srbije, odnos snaga je takav da je nelegalnih radionica često više od prijavljenih. Danas serviser koji radi na ‘crno’ može kupiti kao fizičko lice na tone motornog ulja, isto toliko kontaminirano
Ti servisi su, dodaje, nevidljivi za inspekcije i niko ne kontroliše njihov rad.
“S druge strane, već neko vreme legalnim serviserima pišu se visoke kazne, neki su dobili krivične prijave i završili na sudu. Zaista je bilo puno slučajeva da ti ljudi jednostavno nisu imali informaciju šta treba da rade da bi po
slovali u skladu sa zakonom, nije se radilo o nedostatku volje”, kaže naša sagovornica.
“Najgore od svega je što takav odnos države tera legalne servisere u nelegalne tokove. Znaju da neće imati glavobolje, a da će i dalje moći da kupuju i opremu, i ulje i delove sa istim rabatima kao legalni serviseri. Kada nam se neko od kolega javi i kaže da gasi servis, znamo da neće menjati delatnost, već da se pridružuje većini koja radi nelegalno”, objašnjava Đurišić.
O ovoj pojavi Udruženje je, navodi, obavestilo Ministarstvo finansija, Poresku upravu i Privrednu komoru Srbije, ali za sada bez rezultata. Takođe, Ministarstvu zaštite životne sredine poslalo je brojne dopise i predloge kako bi se problem vezan za upravljanje opasnim otpadom prevazišao, ali i te inicijative su ostale bez odgovora.
Bez odgovora resornog ministarstva ostao je i naš upit o tome šta je “kamen spoticanja” u oblasti upravljanja opasnim otpadom iz radionica i postoji li plan kako da se ovo izuzetno važno pitanje što pre reši, a u interesu države, servisera, operatera i svakog od nas koji živimo u ovoj zemlji.
Kako je procena da se samo između pet i deset odsto ukupne količine ulja koja se stavi na tržište Srbije ponovo prikupi za reciklažu, jasno je koliko je ovo ozbiljan ekološki problem kojem bi hitno trebalo na pravi način pristupiti.
