Beograd, 15. januar 2025. g. – Danas se obeležava Dan vozača i automehaničara
Praznik je ustanovljen 15.01.1960. godine kada je tadašnji predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito postao počasni član Saveza vozača i automehaničara Jugoslavije.
„Ovaj dan je prilika da se podsetimo vrednosti poziva kojim se bavimo, ali i da ukažemo na prepreke sa kojima se danas struka suočava. Naš posao sa razvojem autoindustrije postaje sve kompleksniji i odgovorniji, ali nažalost, danas svako može da se bavi servisiranjem vozila u Srbiji. Ogroman broj nelegalnih radionica, više hiljada njih u celoj Srbiji, opterećuje struku, utiče na cenu rada i tera i legalne servisere u sivu zonu ili u druge zemlje. Interesovanje za zanatima je sve manje, a školski sistem je u ogromnom zaostatku za razvojem autoindustrije. Kada tome dodamo da servisiranje vozila odavno nije samo zanat, već da se bavimo najnaprednijim tehnološkim izumima, nije čudo što se mnoge kolege pitaju da li će imati ko da ih nasledi. Cilj u narednom periodu je bolje povezivanje sa svim resornim ministarstvima i pronalaženje sistemskih rešenja za goruće izazove struke“, poručuje Aleksandra Đurišić iz UAS-a povodom obeležavanja praznika.
Prema nekim procenama, oko 60% servisa u zemlji posluje nelegalno. Na ruku im ide to što ih niko ne kontroliše, ne plaćaju poreze, u veleprodajama kupuju opremu i delove za gotovinu i dobijaju iste, nekad čak i bolje rabate od majstora koji se legalno bave servisiranjem vozila. Ovo stanje puno utiče na cenu rada, posebno u malim mestima, gde često ima više nelegalnih nego legalnih radionica.
„Još jedan od ciljeva u narednom periodu nam je izrada studije o broju i uticaju nelegalnih servisa u Srbiji. Želimo da prikažemo koliko gubi budžet zemlje, kakav je njihov uticaj na životnu sredinu, kako
utiču na bezbednost u saobraćaju i samu našu struku. Nadamo se da će ozbiljna analiza inicirati konstruktivne razgovore sa donosiocima odluka, i naravno, nadamo se pozitivnim rešenjima“, poručuju iz
Udruženja.
EKOLOGIJA: Srbija i dalje bez održivog sistema za upravljanje opasnim otpadom iz radionica
Upravljanje opasnim otpadom je poslednjih nekoliko godina poseban izazov. Iz Udruženja servisera ističu da je neophodno da svi počnemo odgovorno da se ponašamo po pitanju opasnog otpada, na čelu sa državom. Takođe se navodi da je dobro što se usklađujemo sa evropskim zakonima, ali da postoji puno poteškoća sa njihovom primenom u Srbiji.
„Pre svega, smatramo izuzetno važnim pitanje zaštite životne sredine i puno energije ulažemo u bavljenje ovom temom. Samo prošle 2024. godine održali smo 5 simpozijuma gde je jedna od tema bila upravljanje opasnim otpadom. Svakodnevno savetujemo i nudimo konsultacije članovima, tumačimo za njih regulativu, pokušavamo da na osnovu naše brojnosti obezbedimo bolje uslove i manje troškove za analize i zbrinjavanje otpada, ali to uopšte nije jednostavno“, navode u Udruženju.
Sistem sakupljanja opasnog otpada od malih generatora u Srbiji ne postoji. Operaterima se ne isplati da se bave malim količinama, a ograničeni su i kapaciteti za skladištenje. Sledeći i najveći izazov su troškovi zbrinjavanja opasnog otpada. Iako država naplaćuje taksu za svaki kilogram proizvoda koji upotrebom postaje opasan otpad (prilikom njegovog stavljanja na tržište), Zeleni fond odavno ne postoji, pa sredstva
od naknada ne završavaju tamo gde bi trebalo. Operateri nemaju pristup tim sredstvima, a trošak zbrinjavanja opasnog otpada postaje trošak samih servisera. Ti troškovi su enormni. Ukoliko serviser iz Kragujevca želi da zbrine, recimo, tonu otpadnog ulja, operateri naplaćuju 120 dinara po svakom gaženom kilometru i 35 dinara za zbrinjavanje svakog litra ulja. To dovodi do iznosa od oko 65.000 dinara, koliko serviser iz Kragujevca treba da plati operateru iz Beograda na ime zbrinjavanja tone ulja. Serviseri su prinuđeni da plaćaju ove visoke iznose, jer se u suprotnom suočavaju sa mogućnošću da dobiju prekršajnu ili čak krivičnu prijavu. Većina servisera ipak ne naplaćuje vlasnicima vozila za zbrinjavanje opasnog otpada iz njihovih vozila.
„U mom gradu ima više nelegalnih radionica nego legalnih, oni rade bukvalno samo za rabat koji im da veleprodaja. Samo fali još da klijentima na račun dodam i stavku „zbrinjavanje opasnog otpada“. Inspektori kažu da ne znaju ko radi nelegalno, i da mi treba da prijavljujemo nelegalne servise. Ne želim to da radim, ja sam majstor. Postoje mnogo lakši načini da se dođe do adresa nelegalnih radionica. Meni ne smeta što klijenti idu u nelegalne servise, ali mi smeta što ne mogu zbog takvih adekvatno da naplatim svoj rad i ulaganja. Plaćamo analize otpada, plaćamo da nam odnesu ulje, filtere, krpe, plaćamo godišnje licence za softvere koje koristimo, poreze, doprinose, knjigovođu, agencije za ekologiju, agencije za bezbednost i zdravlje na radu. A komšija preko puta mene radi nelegalno i smeje mi se. Stalno strepim da li sve radim kako treba, a njega ni jedna inspekcija ne posećuje. Dođe mi da i ja zatvorim kapiju i da radim nelegalno“, kaže jedan serviser koji je želeo da ostane anoniman.
Represivne mere, krivični postupci i neprimereno visoke kazne teraju legalne servisere u rad na crno. U Udruženju su saglasni da rešenja moraju biti sistemska, a da država mora da stvori i obezbedi uslove da ista pravila važe za sve.
PERSPEKTIVA: Zanatlije nikad plaćenije, a sve manje dece koja žele da se bave zanatom
Serviseri dele muku koju muče i ostale zanatlije. Mlade sve manje zanimaju zanati, a ni roditelji ne žele da im deca idu u trogodišnje stručne škole. Uz jako loše stanje obrazovnog sistema u oblasti servisiranja rezultat je sve manje đaka u klupama mašinskih i tehničkih škola. To je trend koji se iz godine u godinu nastavlja. Oni koji su u trogodišnjim školama uglavnom su tu jer nisu mogli da upišu ono što su želeli. To se oseti kada učenici dođu na praksu. Od njih 10, u najboljem slučaju jedan ili dva učenika pokaže interesovanje za učenjem i usavršavanjem. Ipak ima i pozitivnih pomaka.
„Danas su serviseri plaćeniji nego ikada. Tome svakako doprinosi nedostatak kadrova, ali i sve složeniji proces servisiranja. Da bi se servisirala savremena vozila neophodna su velika ulaganja u ljude, opremu, dijagnostiku, specijalne alate, i sve to naravno utiče na cenu. Na servis se čeka sve duže, kako u ovlašćenim, tako i u nezavisnim servisima. Cena usluga će neminovno nastaviti da raste. Zato verujemo da će se uskoro mladi sve više okretati našem pozivu, jer on garantuje nezavisnost i sigurnu budućnost. Servisiranje vozila odavno nije samo automehanika, sve je više elektronike, programiranja, dijagnostike, a to je ono što današnju decu zanima. Ako uspemo da osavremenimo trenažni proces budućih majstora, stvorimo fer uslove za poslovanje i uz prave podsticaje države, verujemo da ima nade za struku“, poručuju iz Udruženja autoservisi Srbije.
UVOZ RADNE SNAGE: Da li je to rešenje za nedostatak kvalifikovanih kadrova u Srbiji?
U poslednjih nekoliko godina, Srbija beleži značajan porast u angažovanju stranih radnika kako bi popunila nedostatak kvalifikovane radne snage u određenim sektorima. Mišljenja servisera vozila po ovom pitanju su podeljena. Dok neki veruju da ovo može biti rešenje za sve ozbiljniji problem nedostatka stručnih kadrova, drugi ističu da postoje teško premostive prepreke.
„Svakodnevno dobijamo ponude agencija u kojima nam se nude kvalifikovani strani radnici. Neke kolege već imaju radnike iz inostranstva u svojim radionicama. Iskustva su različita, ali je većina saglasna da na
taj način možemo da nadomestimo samo onaj kadar koji obavlja jednostavnije serviserske usluge, poput vulkanizerskih. Kada govorimo o ozbiljnim popravkama, puno je teže naći adekvatne radnike iz inostranstva. Jezička barijera, nekada i kulturološke razlike, otežavaju komunikaciju i integraciju tih radnika u postojeći sistem. Takođe su često upitne kvalifikacije tih radnika“, kažu iz Udruženja.
Da bi se prevazišli ovi izazovi, preporuke Udruženja su unapređenje obrazovnog sistema u Srbiji, kako bi se podstaklo interesovanje za zanatskim zanimanjima, uz paralelno postepeno uvođenje standarda u oblast servisiranja vozila i ukidanje nelojalne konkurencije.
